Dobro jutro!

Ovo decembarsko jutro nagoveštava sneg. Hm, skoro da smo i zaboravili kako to izgleda. Podsećanja radi, pre par nedelja, najaviše katklizmu u Kraljevu! Crveno! Uzbuna! Nevreme! Ljudi mi masovno slali poruke da pitaju kako smo, šta se dešava, a ja uveliko radim oko cveća. Sunce greje, milina jedna. Ničega, što bi se smatralo makar i nagoveštajem nevremena, ni na nebu ni na zemlji, nije bilo. Jutro, nakon najavljene nepogode je izgledalo ovako.

To je bilo ujutru. Do podne, opet sunce. I tako, preživesmo mi i to. Bez spasilaca i raznih štabova i ekipa odbrane i pomoći, jer su, usput, rekli, da neće biti u mogućnosti da nam pomognu. Ja pripadam generaciji koja je u školi učila ONO, i ne samo to, nego i DSZ u kompletu, pa sam preduzela i neke korake zaštite, Prvi od njih je bio napraviti tople čarape.

Da, makar jedne, za dete, koje će ličiti na ovcu. Najobičnije bele čarape, vunica, igla i u akciju!

Ovo je period praznika, pa ga, pored toga što ide zimski raspust, volim zbog atmosfere. Nova godina, Božić, slave, materice, detinjci, oci... Ima ih, zaista, a o tome kako se proslavljaju, o običajima koji ih prate, već sam pisala.

Što se mene tiče, Nova godina može već sutra da dođe, sve je spremno. Još samo malo detalja. Čak i malo snega ima, pa će ovaj svećnjak, koji sam pravila od tegle, izgledati još romantičnije i lepše. Teglu sam, najpre, prešla jednim slojem frost gela, radi izgleda smrznute površine, a zatim sam crnom bojom,jednostavno, nacrtala kućice, jelke, neke površine popunila, neke ostavila prazne, a nekoliko zvezdica sam napravila tako što sam izgrebala taj frost gel, pa svetlost sveće bolje dođe do izražaja. Veoma je jednostavne, efektno i lepo, pa kome se svidi, neka odmah krene u akciju!

Ovo je slikano jednog lepog jutra, najlepšeg u životu, 24. decembra! da, mojoj ćerki je rođendan! Pogađate, u pitanju je iznenađenje!

Njeno interesovanje za arheologiju vam je već poznato, ali pošto se ne može ići na fakultet bez završene srednje škole, ona je donela odluku da to bude srednja umetnička škola, tako da smo, u dogovoru sa nastavnikom likovnog, koji ju je odmah zapazio i izdvojio u grupu talentovane dece, lagano počeli sa pripremama za upis. Istina, još je rano, ali ako se odluka promeni, ostaće joj veština crtanja, koja je, bar ja mislim, veoma lepa.

Od nakita koji napravi i proda, ostavlja pare u tzv. tajnu kutiju, jer, kaže, štedi da kupi štafelaj. To želi i tačka!
Možete zamisliti radost kad ga je videla pored kreveta! Naručila sam ga, namontirala i postavila dok je spavala, a onda sam je probudila i viknula: "Ustaj, izgleda da smo se uspavale, zakasnićemo u školu! A, nećemo, izvini, sve je u redu". To je bilo dovoljno da otvori oči, a pogled na štafelaj je bio dovoljan da se odmah rasani i skoči iz kreveta, ali je ceo dan u školi razmišljala o tome da nije možda sanjala? Ko zna, svašta se dešava!

A za proslavu, normalno, ide i torta. Naša, omiljena, za koju ljudi tvrde da je nikad ne bi napravili za rođendan ili neku svečanu priliku, jer je, po njihovom mišljenju, PROSTA. Šta znači prosta torta? U kom smislu je prosta i kako se zovu one koje to nisu? Da li su otmene ili komplikovane? Po čemu se razlikuju i šta je kriterijum koji ih svrstava u grupu prostih ili onih drugih?

Vidite, ja to nikad ne bih rekla, jer mislim da se svako trudi da svoje goste dočeka na najbolji način. Onako kako zna, ume i koliko mu mogućnosti dozvoljavaju. Ljudi znaju da ja neke namirnice ne konzumiram i to kažem, jer je u pitanju alergija, a to je nešto drugo. Takođe, poštujem i post i bilo koje druge razloge domaćina i nadam se, da znam granicu između otvorenog razgovora i nepristojnosti.

Ja ću vam dati recept za tortu i od srca je preporučiti, naročito leti, jer je mekana, sočna, nije mnogo slatka i prija kad se jede direktno iz frižidera.

Za kore je potrebno umutiti: 2 jaja, i po
                                          12 kašika mleka, ulja, šećera, brašna i
                                          1 prašak za pecivo.

Peći koru u kalupu veličine 25 cm, pa pečenu podeliti na dva dela, tako da se dobiju dve kore. Ja ne sećem koru, nego je, jednostavno pravim u velikom kalupu i pravim tri ovakve kore, ali ko odluči da je pravi, znaće, već, po sopstvenom iskustvu kako da modifikuje recept.

Druga kora se pravi isto kao prva, samo što se doda 1 kašika kakaoa, ali ja to ne radim, nego su mi sve kore iste.

Fil:  1 l mleka,
       250 gr šećera,
       1 margarin,

       250 gr čokolade,

       250 gr oraha, da provri. Tek toliko da se sastojci lepo sjedine i otope. Hladiti 5 minuta i filovati. Kako? Evo, ovako!

   

Kutlačom! Kalup u kome se pekla torta, obložiti, najpre folijom ili običnom kesom. Ja, istina, ne volim plastične kese, ali za ovo je bolje od folije. Zbog skidanja kasnije.

Prvo će vam se činiti da torta pliva i da nema šanse da od toga ispadne nešto. Delimično ćete biti u pravu, ali po pitanju plivanja samo, jer je potrebno da torta stoji u frižideru 24 sata, da lepo kore upiju sve, a onda je okrenete, skinete kesu i to je to.

Torta je spremna, detalji takođe. O jastucima i ostalim produktima mog novog-starog hobija, drugi put.

Do tada, želim vam da lepo provedete dan, a ako neko poželi da proba tortu, neka izvoli kod mene, dobro ste došli! Radost je veća kad se podeli!

Lepota različitosti

Čitam jutros kod Goce veoma lep post o pričama koje volimo. Zahvaljujući internetu i onome što nam pruža, u mogućnosti smo da čujemo, čitamo a i sami podelimo sa ljudima sve ono što se može nazvati pričom, makar ona bila oličena u samo jednoj rečenici koja je odraz naših trenutnih osećanja ili razmišljanja. Naravno, ima tu svega. Nešto nam se dopadne, nešto ne, ali postoji mogućnost komunikacije u vidu komentara, gde svako iznosi svoje mišljenje i stav, koji su, po prirodi stvari različliti, jer su i ljudi različiti. Koliko smo u stanju da prihvatimo i istolerišemo razlilčitost? Da li ste nekad razmišljali o tome? Doke treba da ide ta tolerancija i gde je granica kad ona prestaje, pretvarajući se u neku nepoželjnu pojavu?

Tema je prilično teška, iako deluje jednostavno, zar ne? 

Ali, različitost, koja nije uvek bila poželjna, ima i lepšu stranu, onu koja nas obogaćuje i čini boljim. Upravo o TOJ različitosti želim da pričamo, ako ste raspoloženi, naravno.

Eto, pre tačno godinu dana, imala sam priliku da upoznam Žorža i Šantal. Oni su iz Francuske. Žorž je poreklom Britanac, rođen je u Alžiru, ali je radio i živeo u Francuskoj. Šantal je Francuskinja. Oboje su penzioneri, a upoznali smo se ovde, u Srbiji, tako što su sam otišla do njihove kamp prikolice koja je bila parkirana u blizini moje kuće i pitala da li im nešto treba, mogu li da im pomognem. Računam, stranci su, a i u našoj kući je uvek bilo pravilo da se putniku pruži gostoprimstvo a usluge i pomoć ne naplaćuju. Zahvaljujući tome stekli smo mnogo prijatelja.

Dugo smo pričali, uz večeru, domaće specijalitete, šetali... Saznala sam da oni tako putuju već četiri godine, da su obišli skoro ceo svet, da su ovamo došli iz Indonezije, preko Turske i Bugarske, da planiraju da do Božića budu u Francuskoj, da su upoznali mnogo dobrih ljudi, videli različita mesta i da je zaključak jedan, a to je da se sve menja, ali ljudska priroda NE! 

Zahvaljujući njihovoj priči, (tj. Žorž je uglavnom ćutao, a ja sam mu dala neku auto reviju neka gleda slike da mu ne bude dosadno), fotografijama, suvenirima koje su kupovali, shvatila da je svet toliko veliki i različit, da je toliko lep,da je greh traćiti život na nebitne stvari, da ono što je suđeno-desiće se i da svako ima različitu ulogu u ovom životu.

Možda ove slike jeseni najbolje govore o različitosti.

Različitost oblika, boja, veličina, sve sklopljenu u jednu savršenu celinu koja se zove život, zar ne?

Pre neki dan je moja ćerka pravila keks po receptu, prilično starom. Uz moju malu asistenciju, naravno. Recept je sledeći:

200 gr margarina ili svinjske masti,
400 gr šećera,
15 kašika mleka i
1 sodu ili prašak za pecivo staviti u šerpu, da se polako otopi na kraju šporeta, a zatim staviti da provri.
Malo prohladiti, dodati
2 jaja i brašna po potrebi.

Ja praktikujem da, kad stavljam prašak za pecivo, stavljam uz brašno, a kad stavljam sodu, onda ona provire, kao u receptu.

Nadalje je jasno: Oklagija, modle, pečenje. Ovaj keks ume da bude jako tvrd, ali kasnije omekša.

 Bez čokolade,

Ili, oblikovan kao vrećice čaja, sa čokoladom, kako vam volja.

Tako različiti, zajedno ipak najbolje izgledaju, a i najukusniji su kad se jedu u društvu.

U isto vreme, i Sandra je pravila keks. Jednostavan, ukusan, različit od mog i mogu vam reći-BOLJI! Odmah sam isprobala recept i oduševila se. Nisam stigla ni da slikam...

A na temu različitosti, pre nekoliko godina, raspisan je konkurs za likovni rad, sa ciljem da se različitost favorizuje, prihvati, da se na nju ukaže, jer se poslednjih godina u školama intenzivno sprovodi program inkluzije.

Deca ovako to vide:

 Da, na poslednjoj slici je rad moje ćerke koja je tad bila drugi razred! Rad je jednostavan, krajnje jednostavan, kao što vidite, a na njemu su moje i njene ruke. Simbolika je da odrasli treba da pruže svoju ruku deci, da im pomognu, a deca treba da prihvate ruku na koju mogu da se oslone, ma koje boje one bile.

Deca će to i uraditi, spontano i iskreno, njih osećaj ne vara, a da li ćemo mi? Da li smo se izgubili u moru društvenih mreža, nametnutih normi društveno poželjnog ponašanja?

O tome kako ljudi poštuju jedni druge možemo čuti i pročitati mnogo priča a u nekima i sami učestvovati, sami ih stvarati. Meni je važno da one budu tople, ljudske i u tom smislu lepe.

I zamolila bih vas još jednu stvar, a to je da pročitate post Tamo daleko. To je priča o ljudima koji nose različita imena, iz različitih su mesta, a sudbina je odredila da završe na jednom mestu, koje se nalazi daleko od njihovih domova. Možda vam neko ime sa spiska bude poznato, možda je tu neko vaš...

A do narednog posta, osmeh na lice i budite mi i dalje tako različiti, jedinstveni, posebni.

Još jedna oktobarska priča

 Oktobar, baš, ume da iznenadi, čak i nas koji živimo u planinskim predelima. Da, znali smo, pašće sneg, ali ja sam se, iskreno, i pored velikog zahlađenja i belih vrhova Stolova, nadala da neće, ili bar ne ovoliko, ali, kao da će sneg mene da pita...
Istina, brzo je i spao, ali je, definitivno, najavio dolazak zime. To se oseća i u vazduhu, u njegovom mirisu, vidi se po jutru punom inja.

Baš je idilično gledati pahulje iz sobe u kojoj pucketa vatra sa šoljom čaja u ruci. Tad počinjem da pravim planove šta ću raditi kad dođe zima i kad sneg, baš, zaveje.

A samo dva dana pre ovoga, grad je izgledao ovako. Prohladno jutro, ali okupano suncem koje obećava, već za koji sat, prijatnu toplinu oktobarskog dana.
Pila sam kafu na ovom mestu i uživala u razmišljanjima, u čavrljanju prolaznika. Volim da posmatram kako se neko mesto budi.

Opet, slikano telefonom, ali nije suština u dobroj fotografiji, iako je ona, bez sumnje, važna, već je suština u tome da atmosferu ovog mesta morate osetiti!
Kafana "Pariz" je simbol grada, a da je zaista tako, dokazuje činjenica da, kada je bila oštećena u zemljotresu, ljudi su, zaista bili tužni. Iz svakog meštanina su izbijale posebne emocije koje su se mogle videti u očima, osetiti u uzdasima, prepoznati u pogledima.

Na sreću, brzo je obnovljena. Spolja je izgubila malo od svog šarma, valjda joj je prethodni, stariji, izgled davao neku posebnu notu, mada, nije loše ni ovako. Opet kažem, nije suština u spoljašnjem izgledu, nego u atmosferi koja se mora osetiti.

Ovo mesto je bilo stecište nekadašnje boemije, intelektualaca, prave gospode. I dan danas ćete ovde sresti ljude koji, oslanjajući se na štap, dolaze da popiju kafu, pročitaju novine. Naravno, sa kravatom oko vrata i šeširom na glavi. Ni taj štap ni gomila bora, oslabljen sluh, ne mogu narušiti lepotu onoga što izbija iz njih a čime zrači cela njihova pojava. Nažalost, prave gospode je sve manje, kao i pravih intelektualaca i boema u svakom pogledu, ali ono što me raduje, jeste da još postoje ljudi koji osećaju "Pariz". Osetiti je prava reč, verujte.

A ja verujem da se i Nenad Terzić, pesnik, koji je ovde živeo i koji je odrastanje pored reke Ibra i neke,  njemu, lepše dane vezane za ovaj grad, utkao u svoje stihove, veoma dobro seća ove kafane.

Nenada sam "upoznala" preko FB, u nekoj grupi, više se i ne sećam gde tačno i ono što mi se dopalo u njegovom pisanju, jesu jednostavnost u izražavanju misli i emocija koje su iskrene, jake i duboke.
Njegove pesme su dopadljive na prvo čitanje upravo zbog svega ovoga što sam navela.

Ovde možete pročitati više i uveriti se da "Život nije život bez čudesa" kako kaže i sam naslov zbirke Nenadovih pesama, pomalo tužnih, pomalo setnih a u svakom slučaju pozitivnih.

Uživajte u stihovima, toplim sobama, pisanju postova, skitanju u svemu onome što volite, jer smisao života je u ljubavi koja uvek iznedri lepe stvari i koja nam pokaže pravi put. Kao i Sneški...

Jelena i kraljevi Kraljeva

Ovih dana se navršilo sedam vekova od smrti kraljice Jelene Anžujske, pa je tim povodom, u Narodnom muzeju u Kraljevu organizovana veoma lepa, zanimljiva i impozantna izložba sa izuzetnom posećenošću, što me posebno raduje.

Ko je bila Jelena Anžujska?

 O njenom poreklu postoje dve teorije. Izvesno je da je bila Francuskinja i kraljevskog roda, a nadalje, svaki istoričar ima svoje viđenje koje nastoji da utemelji na istorijskim činjenicama činjenicama.
U 13. veku, udala se za srpskog kralja Uroša I na dvoru u Deževi, do koga se dolazi, kako mi kažemo "uz Ibar". Do mesta gde je bio srednjevekovni Ras, put je, ne baš ravan, ali je prijatan jer je ispunjen istorijom, pričama i prirodnim lepotama.

Ne znam kako je Jeleni izgledao dolazak u Srbiju, ali se njen buduću muž, Uroš I potrudio da joj ga ulepša tako što je celom dolinom zasadio jorgovane. To mesto je poznato kao Dolina jorgovana.

Kraljica Jelena je bila izuzetno obrazovana žena, plemenita i žena koja je imala viziju i cilj. Osnovala je prvu žensku školu, gde su devojke učile vez, muziku i sticale razne veštine koje bi mogle da im koriste. Učile su da pišu, čitaju i nisu samo bogati imali tu privilegiju. Naprotiv, izvori kažu da je i siromašnim devojkama bila pružena mogućnost da se na ovaj način prosvećuju. Činjenica je da je Srbija zahvaljujući njoj doživela preporod samim uvođenjem trgovine sa Dubrovnikom, razvojem zanata i ostalim aktivnostima kraljice koja je, očigledno, vodila državnu politiku razlilčitu od one na koja je do tada vođena. Kao vodeća žena tog doba, umela je da održi ravnotežu između Istoka i Zapada i stvori dobru osnovu za uspon Srbije.

Sahranjena je u manastiru Gradac, njenoj zadužbini. Na slikama su grob i žitije kraljice.

Jelena Anžujska se poštuje među Srbima, kao svetiteljka, kraljica, vladarka, majka kraljeva Milutina i Dragutina, zaštitnica siromašnih, a u narodu su se zemlje, kojima je ona vladala, zvale "zemlje kraljice majke".

I još nekoliko detalja sa izložbe:

 Oktobar je mesec kada u Kraljevu ima mnogo kulturnih dešavanja, jer u tom periodu se obeležavaju događaju koji su, pre svega, značajni za grad i kojima se predstavlja kulturno, istorijsko i sva druga nasleđa. "Kraljevi Kraljeva" je naziv likovnog konkursa u organizaciji KC Ribnica, gde je pristigao veliki broj izuzetnih radova. Konkurs je bio otvoren za sve učenike osnovnih i srednjih škola, a na izložbi su predstavljeni najuspešniji autori. Neki radovi su nagrađeni, neki pohvaljeni a neki samo izloženi. Ne znam kako im je uspelo da izdvoje najbolje radove, kako su doneli odluku koga će da nagrade, jer je, verujem, bar na osnovu toga što sam videla na izložbi, bilo i više nego teško.

 Loše je slikano, vidi se, ali drugačije nije moglo. Čiji je ovo rad? Nije teško pogoditi, zar ne? Nije nagrađen, izložen je, ali i to je uspeh.

Svako je na svoj način dočarao deo prošlosti, neko veštije i bolje, neko slabije, ali je odziv bio veliki i dokaz je da se deca ne takmiče zbog nagrade nego da pokažu talenat, dobru volju, duh...

Kraljevo je ponosno na svojih sedam kraljeva krunisanih u Žiči, na svoje kraljice, ali može biti  ponosno i na one koji tek dolaze.